Na ovakvim sumornim, hladnim danima, setim je se. Delile smo ljubav prema nostalgičnim trenucima koji život ciklično donese. Volele smo da zapalimo cigaretu uz kafu, da pričamo uz tihu, opuštajuću muziku koja tinja u pozadini. Volele smo da delimo mišljenja o životu, ljubavi, umetnosti, ljudima, i često bi me tešila da nije tako sve tmurno kao što sam ja shvatala svet. Nisu me njene reči tešile, jer bo, čak ni ona u njih nije verovala. Tešila me je njena ljubav koja je bila jača od njenog očaja, jačala bi me njena volja za bolje sutra, volela sam je jer je ona moja, to jest, ja njena. Njen sjaj u očima se nikada nije ugasio, ma koliko je crnina obojila njenu dušu, istinska iskra ljubavi za životom i dobrim je večno gorela. To me je tešilo. To me i dan danas drži. To je ona držala u sebi i zadnjeg puta kada sam joj držala ruku. Gledala me je sa istim, bistrim ali umornim očima.

"Sine, mnogo si propatila u životu, i sada ovo.”

“Ne, mama, ne pričaj gluposti.“

“Sine, biće bolje, obećavam ti.”

“Znam mama, kad ozdraviš, moćićemo i da putujemo, i uzeću ti jednu malu rusku plavu.”

Nasmejala se puna suza. Stegla mi je ruku. I nije ništa rekla. 

Nisam ni ja. 

Znale smo. 

U beznađu sam je pitala da li je gladna. I ona je očajnički pokušavala je da održi normalni tok bez obzira na kraj koji ju je čekao. 

“Hoću sine, ima onaj griz koji je baba napravila.”

Donela sam joj griz i nahranila. Novorođenče bi pojelo više. 

Krenule su suze same. 

“Klarki, umorna ti je majka. Moram da spavam.”

“Važi, mama.” 

“Nemoj da plačeš sine.”

Uzela mi je ruku i poljubila. Zatvorila je oči. Gledala sam je mirno. Pustila joj ruku. I otišla. 

Tuga se ne briše. Ni vremenom, ni ljudima, ni stvarima. Ona ostaje. Stopljena u tebi, unutar spektara osećanja. Ona je večna, kao i ljubav, i sreća. Samo je treba prihvatiti kao deo sebe. Kao deo večnosti i ljudskosti. Bez žala nema ni života. To je ceh. To je cena daha.